Споменици у Лепосавићу сведоче о храбрости и изгубљеним животима у отпору НАТО агресији

Када се појединачне трагедије људи који су изгубили животе бранећи отаџбину у рату против НАТО агресије, који је почео на данашњи дан пре 23 године, претворе у бројке из којих се може извести статистика, долазимо до застрашујућих података да је Лепосавић дао чак 32 жртве, ратне хероје, чија имена сведоче о овој борби и подсећају нас да не смемо заборавити.

За једну малу општину то је превише велики број. Међу страдалима је било полицајаца, војних лица, војних резервиста, добровољаца, студената.

Један од њих је Саша Милојевић, најбољи студент, син и брат. Имао је свега 26 година, живео је у селу Санџак у Белом Брду. Позив за одбрану отаџбине прихватио је без двоумљења. Нажалост, отишао је прерано.

“Био је понедељак, за мене био и остао најтужнији дан у животу. Тог дана сам сазнала да ми је брат погинуо”, почиње причу Сашина сестра Сузана Илић за Косово онлајн.

Сећа се да је тог априлског јутра лила киша. Свануло је суморно јутро  изнад села под обронцима Копаоника. „Са кишом су лиле и моје сузе док сам испраћала брата на ратиште а истовремено молила Бога да ми га што пре врати, јер ми је живот без њега био незамислив. Немир, стрепња и питање: Зашто сам га пустила да оде и данас одзвањају у мени“, са сузама у очима прича наша саговорница.

Наводи да је морала да буде јака, због мајке која је била сама у четири зида јер им је у међувремену умро отац, али инстинкт је био јачи од ње.

Одлази до пункта да провери да ли је Саша безбедно отишао за Митровицу у шта је уверава и полицајац који је ту радио. Вратила се кући да мајци каже да је све у реду али унутрашњи глас јој је говорио супротно.

“У пуном аутобусу који вози за моје село, галама и бука, а ја не чујем ништа осим тишине и питам се шта је са овим људима па су тако тихи, јел због ситуације или им једноставно није до приче”, прича Сузана.

Борио се на планини Јуник, а погинуо у Косовској Митровици.

Мислећи даноноћно шта је са њим, где је, да ли је гладан и да ли је стигао до планине Јуник, Сузана у мислима призива брата да барен на тренутак олакша себи.

“Очекујући да нам се јави и молећи Бога да га сачува, из тих мисли ме је тргло звоно на вратима, били су то кумови који су на моје питање “Јел Саша жив”, само немо ћутали. “Значи није”, изговорила сам. Знала сам да је погинуо. Тог тренутка за мене престаје све”, прича Сузана која и после 23 године осећа исту бол као и првог дана.

Био је један од најбољих студената, младић без мрље у свом животу, неко пред ким је био цео живот.

Ненадокнадив је то губитак за сваку породицу. Сваке године кроз ове датуме проживљавају исту драму и осећају тугу као и првог дана. Општина Лепосавић је покушала да на било који начин олакша породицама кроз запослење или неки други вид помоћи и породице погинулих су на томе захвалне.

Сваке године, 24. марта, полажу се венци на спомен обележја у Лепосавићу, Сочаници и Лешку и организује се пријем породица палих бораца.  Ти споменици, који ћуте, сведоци су велике жртве оних чија имена стоје на њима.

Саша Милојевић, као и његови саборци, одликовани су орденом заслуга у областима одбране и безбедности. Њихове жртве и њихова имена не смемо заборавити јер бисмо у супротном заборавили себе.

Извор: Косово онлајн