Турска је једноставно била боља, и добро је што нам је узела меру

Изабраници Светислава Пешића поражени су у мечу који је припремљена Турска одиграла скоро беспрекорно. Србија је показала да није на нивоу са Олимпијских игара и из припремног периода. Изостанак капитена изнео је на површину неке офанзивне проблеме, њих има и у бековској ротацији, а Никола Јокић није имао прилику да покаже зашто је најбољи на свету. Добро је што се пораз десио у последњем мечу групне фазе. Време је да се исправљају грешке и иде корак по корак.

Кошаркаши Србије изгубили су утакмицу против Турске која је недискутабилно била најбоља у досадашњем делу шампионата.

Изабраници Светислава Пешића нису били на свом нивоу, док је Турска личила на Србију из припремних дуела.

Атаман је одлично припремио меч. Из ранијих утакмица пратио је где су биле највеће мане српске екипе, искористио је то, а његови кошаркаши су готово беспрекорно следили упутства.

Добро је ипак што је Србија изгубила управо последњи меч групне фазе јер ако треба да се учи, сад је било најбоље време да се греши.

Биле су то мале грешке. Оне су се виделе и у претходним мечевима, али је разлика у квалитету са тадашњим противницима била толико велика да ништа није могло да пође по злу.

Ове ситнице је добро организовани ривал у виду Турске скупо казнио. Сада читав тим треба да се тргне и схвати да им ништа неће пасти са неба.

Кључни дуел на мечу били су Никола Јокић и Алперен Шенгун, два центра сличног стила игре. Обојица воле да имају лопту у својим рукама, да буду креатори игре и доносе одлуке, а подједнако су опасни и у рекету и са дистанце.

По статистици двојице играча, чини се да је турски центар одрадио бољи посао – провео је више времена на паркету, убацио је више поена, ухватио више скокова и поделио више асистенција, али су за то добрим делом заслужни његови саиграчи.

Турска је током времена које је провео на паркету убацила девет поена више од ривала, док је Србија са Јокићем у игри имала седам заостатка.

Шенгун не може да игра леђима испод коша са Јокићем, али је бржи и то је предност (вероватно једина) коју је у потпуности искористио.

Када би му се Никола приближио – играо би један на један, обилазивши га бржим првим кораком или га окретом избацивши из равнотеже.

Мало више простора центар Хјустона кажњавао је шутевима за три поена – убацио је четири тројке из четири покушаја и то му је рекорд каријере на једној утакмици.

Јокић је много више играо леђима, борио се како са Шенгуном тако и са Османијем који је константно био на ивици фаула.

То је захтевало велику потрошњу енергије, па се и то како је меч одмицао кроз умор одразило на његову игру – углавном је бранио простор у одбрани трудећи се да се што мање замори за офанзиву.

Шенгун је док је био на паркету у сваком нападу био укључен у игру свог тима, док је у великом броју акција имао и контакт са лоптом.

Јокић је, иако је најбољи играч на свету, често бивао изостављен… Тачније, велики број напада завршаван је без да је он учествовао у њима, или му је лопта давана у последњим секундама када друге идеје у нападу није било.

Иако је имао велику минутажу лопта није била код њега па није могао да води утакмицу, а самим тим покаже зашто је најбољи.

Најбољи меч Турске од старта шампионата

Турски кошаркаши били су расположенији за игру. Иако то често не мора да буде пресудно добили су скоро све битне статистичке категорије.

Сви носиоци игре Атаманове репрезентације имали су велику минутажу. Играли су више од 33 минута и сваки од њих дао је одређену врсту доприноса која раније није виђена у тој мери.

Ларкин је одиграо више од 39 минута, забележио је 23 поена, у пикенролу је радио одличан посао са Шенгуном, поделио је девет асистенција и убацио пет тројки из осам покушаја. Играо је утакмицу налик онима из најбољих дана у каријери.

RTS